RIČARD TREĆI

Premijera 24. aprila 2017. / Velika scena

Režija Snežana Trišić

Autori adaptacije Snežana Trišić, Slavko Milanović, Slobodan Obradović

Premijerna podela:

Kralj Ričard III Igor Đorđević

Vojvoda od Bakingema Aleksandar Đurica 

Kralj Edvard IV Nebojša Dugalić 

Ledi Ana Vanja Ejdus

Kraljica Elizabeta Nela Mihailović 

Vojvotkinja od Jorka Svetlana Bojković

Margareta, udovica kralja Henrija VI  Nataša Ninković 

Lord kancelar Hastings Miloš Đorđević 

Vojvoda od Klarensa, brat Ričarda III Bojan Žirović 

Ser Kejtsbi Pavle Jerinić 

Erl od Ričmonda, kasnije Henri VII Aleksandar Srećković

Nadbiskup od Jorkšira Branko Jerinić 

Erl Rivers, Elizabetin brat Gojko Baletić 

Prvi ubica Ivan Marković 

Drugi ubica Miodrag Dragičević

O RIČARDU III

Na početku se javlja jak otpor – Ričard III je odbojan i mrzak komad koji treba zaboraviti. Glavno lice je fizička i duhovna rugoba, antijunak, nakaza, krvolok i makijavelista, bratoubica, decoubica, vlastoljubivo čudovište, manijak, nekrofil i šta sve ne. Tema komada – niz zločina, dans makabr, pir smrti političkog monstruma koji je Jan Kot pronicljivo nazvao Veliki Mehanizam vlasti. Opšta atmosfera – košmarna noć smrti i zločina, paklena poema strave i beznađa. Osnovna boja – tama i krv, more krvi u kojoj se sve utapa. Jednom reči, svet iz ovog komada dostojan je Danteovog Pakla. Bez krune i sa njom, glavni junak sve vreme gazi preko leševa u nekom granginjolskom pozorištu ili filmu strave i užasa. Na momente izgleda da je u pitanju farsa ili groteska, a ne istorijska tragedija. Uz to, pravi, istorijski Ričard III bio je, kako su utvrdili naučnici, sušta suprotnost Šekspirovom viđenju „istorije“ i kralja zločinca...

Po svemu sudeći ovaj komad ništa ne može da spase. Međutim, dogodilo se čudo. Baš ovde, na ovom krajnje i opasno klizavom tlu, u sferi potlačene i gotovo odsutne humanosti, Šekspir je ispoljio svu čaroliju svoje moćne pesničke veštine. On na zadivljujući način uspeva da uspostavi frapantnu ravnotežu i sve pobrojane opasne nedostatke pretvori u vrline... Postavlja se pitanje: kako je to moguće... Svog svestrano, ili bolje reći totalno nakaznog junaka, tog krunisanog kralja zla i zločina, Šekspir je obdario, istina posuvraćenom, ali tako opojno britkom inteligencijom, takvom smelošću duha, snagom samokontrole i ironije, elokvencije i ubedljivosti, da ga se publika duboko gnuša i istinski plaši, a istovremeno strepi za ishod njegovih (Ričardovih) „poduhvata“ i štaviše navija za njega... jednom rečju gledalac doživljava pro i kontra katarzu po receptu maestra Šekspira, nenadmašnog vidara, analitičara i dijagnostičara duševnih boli i terapije. Zato se ovom „antikomadu“ kao probnom kamenu, kao zrnu iskušenja, kao izazovu za proveravanje, preispitivanje i dokazivanje svojih moći, tako često vraćaju najsmeliji poslenici, istraživači i eksperimentatori širom sveta, a publika svuda hrli u gledališta kad god je Ričard III na repertoaru. Na kraju ostaje snažan doživljaj – Ričard III je sjajan ili bolje reći briljantan komad koji se doživotno pamti.

Dušan Mihailović (u programu predstave iz 1972)  (Izvor: www.narodnopozoriste.rs)